11.07.1993-11.07.2008.
sonatica | 11 Jul, 2008 22:40
Svake godine napišem po jedno pismo. Ovo je petnaesto po redu. Možda ovo što radim deluje besmisleno, ali mnogo je besmislenih stvari oko nas. Nikada nećeš čitati pisma, ali dok ih pišem, kao da te osećam, kao da si ovde i da razgovaramo.
Danas je dan za tugu. Za sećanje. Za bol.
Zauvek ću pamtiti tu nedelju, i buđenje u devet, u tetkinom stanu. I moje srce skamenjeno. Ćutala sam u taksiju koji je lagano vozio sa Novog Beograda ka Voždovcu. Mamine suze, puno dvorište, moja tuga bez suza, bespomoćnost, bol jer ja sam pisala tekstove za novine za onu predzadnju rubriku...
Prve suze su krenule kada sam videla tvoje kolege i koleginice te večeri. Nisu se zaustavljale ni narednih dana. Besmisao života, tuga, bol, bespomoćnost.
A samo pet dana ranije doneli su te kući. To je bila tvoja poslednja želja. Da još jednom upiješ mirise, sačuvaš boje, zapamtiš naša lica. Kratko smo razgovarali tada. Bio si umoran od bolesti koja te je mesecima krala od nas koji te volimo.
" Budi dobra, slušaj mamu, pazi na sestru..." savetovao si me. Ja sam u dnevnoj sobi plakala.
Gledao si tog utorka sve nas, držao mene i sestru za ruku, nežno milovao po kosi, poljubio pre odlaska. Nisam znala da te poslednji put vidim. Nisi želeo da te mi deca gledamo bespomoćnog u bolnici. Mama, deda i stric su bili pored tebe.
I nedelja, taj dan koji više ne volim. Tvoje dobro, veliko, plemenito srce prestalo je da kuca u šest sati. Tvoj sat se zaustavio tačno u šest. Čuvamo ga. Kada poraste dobiće ga tvoj najstariji unuk.
Bio si mi više od oca. Bio si mi i pravi prijatelj. Tebi sam poveravala svoje tajne. Ti si me razumeo, bolje od mame. Mama kaže da sam nasledila tvoj karakter. Ponosna sam zbog toga.
Deca rastu najdraži moj tata. Sestra se dobro slaže sa zetom. Radim i dalje na istom poslu. Ne, nisam se udala, a kada ću, ne znam.
Tvoj i naš Voždovac se iz godine u godinu menja. Onih starih kućica više nema. Niču iz dana u dan nove zgrade. Otišle su zauvek i brojne stare komšije.
Nedostaješ mi tata. Iz godine u godinu sve više. Danas, kada sam na onom vrelom suncu sređivala sa mamom tvoje večno boravište, to sam ti i rekla. Da mi nedostaješ mnogo.
Život bi nam možda bio drugačiji da si ovde, sa nama.
Bio bi ponosan na malog, plavokosog dečaka koji navija za Rad i prati sve njihove utakmice. Igra fudbal i dalje i talenat je nasledio od tebe. Darovao bi im celo svoje srce, tom malom dečaku, i nestašnoj devojčici kovrdžave kosice koja postavlja sve više i više pitanja i koja je naučila da čita iako još ne ide u školu. Čita " Novosti "...kao da zna da je njen deda bio redovan čitalac tih novina.
Stalno pričamo o tebi. Pamtimo koju si tortu najviše voleo. Igramo " Loto " umesto tebe. Živiš sa nama u našim mislima...i zato ti pišem, iako znam da je ovo možda besmisleno. Osećam te u svom srcu.
Zauvek ću pamtiti tvoju dobrotu, tvoje poštenje, tvoj smeh. Hvala ti što si bio moj otac i hvala ti što si me vaspitao da budem ovakva kakva sam sada. Ponekad noću, dok posmatram zvezde, jedna od njih bljesne, i ja znam da si to ti, da mi daješ znak da će sve biti u redu, da nastavim dalje, da budem hrabra jer život je neprestana borba i da bi se živelo potrebna je hrabrost.
Volim te tata...
Posted in dnevnik . Dodaj komentar: (10). Trekbekovi:(0). Permalink