ТРЕЋА ПРИЧА О РОЗАЛИНДИ
sonatica | 11 April, 2008 15:21Телефон је звонио једном, два пута...јавила сам се када је зазвонио по трећи пут:
- Слушај ТИ,-са друге стране викао је женски глас, ђубре једно безобразно, због тебе је мој муж доживео саобраћајну несрећу, ђубре једно, ишао је тамо са намером да купи стан за вас двоје...и где је сада- у болници, само да знаш, ТИ СИ КРИВА!
Вриштала је са друге стране, а ја сам ћутала.
Розалинда, бројала сам у себи до двадесет, смири се, спусти јој слушалицу...и спустила сам јој слушалицу.
Више нисам спавала. До јутра је пепељара била пуна, препуна. Уморна и запањена позивом у сред ноћи, тог јутра сам позвала пријатељицу која ради у Хитној помоћи. - Да, примљен је ноћас. Има повреде главе и сломио је ногу.Можеш да га видиш, није у шок соби.
Дан је био хладан. Град је био пун људи који су журили на још један митинг демократске опозиције.Ово окупљање сам морала да пропустим. Морала сам да средим свој живот.
Био је блед. Лежао је сам у соби.
- Малецка, ипак си дошла....нисам баш у најбољем стању...покушавао је да се осмехне...средио сам да будем сам у соби...видиш... Ћутала сам и посматрала га.
.
Мој дотерани, лепи, поносни адвокат, фолирант са београдског асфалта, алкос и песник, љубавник и усамљеник...лежао је беспомоћно у болничкој соби.
- Шта ћемо сада? Желео сам да нам купим леп, двособан стан, да се преселимо тамо...није престајао да прича...али, журио сам, десило се...а она ми је ноћас запретила
- Да, настави...
- Ако се разведем нећу више моћи да виђам сина, и ја сада не знам...и узела је мог колегу да јој буде адвокат...
- М...ја не отимам тате...Видиш да нам звезде нису наклоњене...и ја сам јуче раскинула, као да сам осетила да ће се нешто десити...
- Ћути..дођи...пољуби ме, молим те... Он, поносан, и увек свој, молио ме је за пољубац. Пришла сам ближе, прешла сам руком преко његовог лица...пољубили смо се...
М је после две недеље изашао из болнице, на кућно лечење.
Ја сам дане проводила на улици, са демонстрантима, а ноћу у оној пустој пустињи од кафане, код конобара који ме подсећа на Ренеа...
Није ме звао. Нисам га звала. Ћутали смо, време је пролазило.Била сам све празнија и празнија.
Дошло је и пролеће.Прво без њега, помислила сам тог сунчаног јутра.
И по навици, поново сам ишла у исти кафић-који сам од миља звала пуста пустиња од кафане на крају града. Плакала сам, слушала сентиш баладице, и једне вечери, кафана је била пуна, врата су се отворила и сви су желели да виде ко то улази...сем мене...
Наставиће се -
Posted in
priče .
Dodaj komentar: (8).
Trekbekovi:(0).
Permalink
«Next post |
Previous post»
1. tuzna | 04/11,2008 at 15:30
...a usao je on....samo da bude srecan kraj za sve,kao u bajkama :)
ljub :**
2. vladica | 04/11,2008 at 16:25
već počinje da bude zanimljivo.
3. lilanina | 04/11,2008 at 17:00
sta da kazem...cekam nastavak
4. domacica | 04/11,2008 at 17:39
oh, bio je to neko drugi, a ne očekivani...
ajd, sad brže malo s nastavkom.
Prijatno!*
5. sanjarenja56 | 04/11,2008 at 18:50
Sonatice, što prekidaš kad je najzanimljivije!?? Nije fer!
6. profesorlukic | 04/11,2008 at 19:06
Opet nas kulturno vuces za nos, Stanes kad niko ne ocekuje. Dobro te ide to :)
7. Pinokio | 04/11,2008 at 21:04
Zaplet se vec naslucuje...jedva cekam dalje....ajde vise!
8. phedredelaunay | 04/11,2008 at 22:57
"U pisanju je moc" :)
I samo hrabro i srecno sa knjigom.