OSMA PRIČA O ROZALINDI
sonatica | 16 April, 2008 23:28Zapravo, nisam ni spavala te noći. Mozaik moje prošlosti sklapao se pred mojim očima.
Majka, po prirodi uvek nervozna, otac zamišljeni profesor istorije, tetka- sestra moje majke-stara usedelica, deda alkoholičar.
Kada sam napunila osamnaest godina još sam živela u tom domu.
Posle rođendana majka i tetka su mi rekle da je vreme da se osamostalim, otac je ćutao i gledao u prazno, a deda alkos se smejao, ni dan danas ne znam čemu se smejao.
Fakultet sam završila u studentskom domu, tamo sam mesto dobila zahvaljujući majci moje najbolje drugarice.
Kao diplomirani novinar tih crnih devedesetih nisam mogla da nađem posao ni u elektronskim, a ni u štampanim medijima.
Živela sam kao podstanar nekoliko godina, i radila kao sekretarica u jednom preduzeću, a onda sam otišla u Nemačku, da radim kao kućna pomoćnica jednoj bogatoj srpskoj porodici.
Zahvaljujući toj porodici radila sam na još jednom mestu, i tako sam posle tri godine zaradila za malu garsonjericu u potkrovlju.
Bila sam depresivna i sama. Živela sam za martini sa ledom, i za priče u onoj pustoj pustinji od kafane.
Kada sam konačno dobila posao, bio je to posao u jednim pomalo tabloidnim novinama.
Tu sam upoznala mog čarobnjaka, moju ljubav.
Bio je advokat u sporu koje su naše novine imale sa jednim političarem.
Aktivirala sam se u jednoj političkoj stranci. Tamo je bio i moj M.
Tako se razvijala naša ljubav.
Sada, kada treba da se udam za njega, treba po savetu majke i tetke da ga ostavim.
Neću to da radim.
Zašto bih slušala nekoga ko me je oterao iz kuće, osobu čiju ljubav nijednom nisam osetila.
M me voli, preživećemo sve ove paklene dane koji nam slede posle venčanja.
Preživećemo...tada sam zaspala, sa tom rečenicom na usnama.
- Nastaviće se -
Posted in
priče .
Dodaj komentar: (6).
Trekbekovi:(0).
Permalink
«Next post |
Previous post»
1. donna | 04/16,2008 at 23:56
Kada donosimo važne životne odluke uvijek se preispitujemo. I uvijek, uvijek tražimo tračak ljubavi porodice ma koliko da smo odrasli. Nedostaje da smo ušuškani.
A da ćete preživjeti i prevazići probleme- ja se nadam.
2. lilanina | 04/16,2008 at 23:56
sonatica - tek da ti se javim da znas da citam. Polako razvijas pricu, otkrivas deo po deo mozaika. Odlicno :)
3. sanjarenja56 | 04/17,2008 at 08:42
Sonatice, nekad davno moja prijateljica je pobegla od kuće, jer njeni nisu dozvoljavali da se katolički vaspitana devojka zabavlja sa komunistom. Završila je školu radeći kao kućna pomoćnica. Kasnije se udala za tog momka, žena kod koje je radila bila joj je kuma. Druga kuma sam trebala da budem ja, ali pošto je tada porodica rešila "da pređe preko svega" i bude na venčanju, nisam mogla da budem i ja, jer su bajagi njoj oprostili zabranjenu ljubav, a meni nisu što sam je podržala. Udaj se, sonatice, i budi srećna!
4. Pinokio | 04/17,2008 at 09:18
Cekam da vidim sta donosi jutro...
5. domacica | 04/17,2008 at 10:12
preživećemo...
nadam se. i da nećemo dugo čekati nastavak.
Prijatno!*
6. biljana | 04/17,2008 at 13:47
Čitam, čitam...