Сећања из равнице
sonatica | 18 Oktobar, 2008 16:50Сећам се, као да јуче је било...Топле летње вечери и играња " жмурки " у великом шору мојих баке и деде.
Памтим оне канале запуштене, у којима смо се ми, босонога деца скривали.
" Сладолед, сладолед " узвикивао је сладолеџија на бициклу док је кружио тим и осталим шоровима великог села.
Ја, дете из велеграда и моја другарица Новосађанка, као две мале госпођице, бирале смо кугле са чоколадом и ванилом. Тај сладолед сам највише волела. Само понекад, осетим још укус тог давно прохујалог времена.
Лубенице са салаша мог ујака, најслађе на целом свету.
Памтим и орах у дворишту мојих баке и деде, испод њега сам читала озбиљне и мање озбиљне књиге.
Ноћу су се чули зрикавци, и тек понеки случајни пролазник.
Јутром ме је будио наш верни Џеки, пас кога сам такође волела.
И зимске идиле у равници се сећам. Грејала ме је чувена бакина снежно бела, уштиркана постељина и јастуци велики и пуни перја.
Бакиних гомбоца и кромпира у рерни се сећам. Таблића и јамба у зимско предвечерје се сећам.
Дугачки, широки шорови, са клупама испред кућа. Затвореног гонка у кући се сећам.
Памтим љубав којом су ме обасипали и бака и деда и ујак. Бакине палачинке памтим.
Брања куруза ( кукуруза ) се сећам. И мобе када су комшије зидале нову кућу.
Деда и бака одавно већ ору небеске њиве, а живе у мом срцу и живеће заувек.
Захваљујући деди заволела сам књиге и политику, захваљујући баки заволела сам кромпир из рерне, сир, право домаће млеко :) и неке тајне само нама знане пренела је на мене.
Недостају ми. Одавно нисам шетала тим сокацима, шоровима, улицама, како су их већ звали.
Одавно већ нисам диванила мало српски, мало маџарски, јер нема баке.
Нисам Баладашевић и не умем баш лепо да дочарам широко и добро срце свих равничара, оних староседелаца.
Не знам да опишем лепоту једног села у Срему, иако су ми преци, са мамине стране одатле.
Могу само речима, од срца, да будем поносна на баку која је гимназију завршила у Сремским Карловцима.
И на деду, који је својим трудом и огромним радом уредио то село. Направио предиван парк на центру, и Дом здравља, и који није био у селу када су сељацима одузимали земљу.
Он је био праведан, и строг. Али модерних схватања. И није желео да његово име буде укаљано прљавим комунистичким играма и игрицама.
Недостају ми данас ти дани среће и безбрижности.
Недостају ми коњи врани, и сладолеџија, и широки друмови и велики сунцокрети.
Недостаје ми спокој тих људи. Сеоска тишина. Мир.
Сећања живе у мени, и то ме храбри и гура напред...у неке нове снове...
Posted in
priče .
Dodaj komentar: (3).
Trekbekovi:(0).
Permalink
«Next post |
Previous post»
1. casper | 10/18,2008 at 17:27
Kazes ne umes kao Baladasevic....Umes na svoj nacin predivno...i moja baka je porasla tamo...i pricala mnogo zanimljivih prica...
2. vladica | 10/18,2008 at 18:55
ovaj tvoj post me asocirao na pesmu iz ravnice :
Nedostaje mi naša ljubav, mila... Bez nje se život kruni uzalud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme ne voli heroje... I da je svaki hram ukaljalo...
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije valjalo...
3. Baladasevic | 10/18,2008 at 22:13
Draga sonatice, puno je ovde listova koje si samo nabacala, pa cu probati kadgod da ih sve lepo slozim i osvezim sva ova tvoja secanja, jer sve ovo je iz knjige detinjstva mog. Sve je to u nama, bilo i bice, i nemoj mi se zdravo jediti. Kad se sretnemo kadgod, ta nadivanicemo se, mozda bas kod mene na gonku :) Ide sad zima, i pravo vreme da s mog salasa opet poteku reke lepih i neznih secanja. Dotle, cuvaj se i budi mi dobro, da te u radosti doceka.
Pozdrav iz ravnice od lokalnog dobosara