Носталгија једне суботе
sonatica | 28 Jun, 2008 12:13
Синоћ сам желела да пишем о једном сајту, који можда спаја, а можда и раздваја и отуђује људе. Погађате и сами, реч је о Facebook феномену. И сама га користим и драго ми је што сам, захваљујући њему пронашла неке, можда давно заборављене пријатеље.
Овај блог је синоћ био недоступан, и боље...Мој пост би био сувопаран психолошки текст о горе поменутом сајту.
Данас сам се касно пробудила. Уз кафу, топлу нес, без много шећера, отворила сам своју електронску пошту. И нашла писмо. Прочитала сам га, једном, два пута, и наравно, сачувала. Пронашла сам у њему лепе речи, речи које су ме дирнуле, натерале да размишљам. Речи које су ми помогле да схватим да није све тако црно и празно како сам мислила ових дана.
Крилаанђела, и овде понављам - ХВАЛА.
Носталгично се враћам у прошлост, ону давну, прошлост која је нестала, али која се памти заувек.
Суботом су ми се дешавале и лепе и ружне ствари, али заборавићу сада на ружне и писаћу о лепим. У поштанском сандучету, оном правом, најчешће суботом сам налазила шарена писма од моје другарице из Новог Сада.
Била су пуна дечијих али и тинејџерских доживљаја. Писала ми је о петицама, бежању са часова, понекој тројци...о сузама због ове или оне симпатије. И увек је на крају писма стављала оно обавезно " једва чекам одговор, пиши ". И ја сам писала.
Писала сам о љубави према једном певачу сада веома популарном, са којим сам временом изгубила контакт. Спомињала сам у писмима оцене и муке са појединим наставницима, касније са професорима, и писала сам о симпатијама према популарним дечацима из моје школе. Како ми данас та писма дечије невино звуче, изгледају. Нека од њих чувам, неке сам временом изгубила. То сам радила суботом. Добијала и писала писма. Једва сам чекала понедељак да их пошаљем.
Суботом сам одлазила са родитељима у велику куповину. Није било Меркатора, ни Максија. Имали смо самопослугу на Цветном тргу, највећу у граду.
Поподнева су била испуњена дружењем. Моја улица је била мала, није било толико аутомобила и слободно смо јурили по улици и играли оне дечије, данас заборављене игре.
У ово доба године, суботом сам одлазила и у циркус, са сестром, друштвом и са мојим дедом -човеком кога сам обожавала и кога више нема. Шећерна пена. Кокице. Јупи. Фотографије са слоном. Чувам их.
А чувам и сва ова сећања.
Данас је субота. Добила сам писмо. Одговорићу на њега. О чему ћу све писати није ни важно за овај пост.
И нећу ићи на Цветни Трг у куповину. Свратићу у оближњи већи " Макси ".
Поподне ћу провести са другарицом. Нећемо се играти :))) - одрасле смо обе. И нећемо причати о симпатијама и о оценама. Разговараћемо о проблемима који нас муче. О послу, о овом врелом лету, о томе како смо провеле ову радну недељу.
Носталгију једне суботе поделила сам са вама драги моји и драге моје. Нећу је више спомињати, да дан не би био испуњен тугом.
Жао ми је ако је овај пост досадан или обојен неким бојама туге и сете. Само је искрен. И написан је непланирано, изненада. Речи су саме кренуле и нисам могла да их зауставим.
Уживајте у остатку викенда. Проведите дан са онима које волите и онима који воле вас. Радујте се лепом времену, и понављам -уживајте. Живот је само један. Морамо га искористити на најбољи начин.
Posted in priče . Dodaj komentar: (9). Trekbekovi:(0). Permalink