The end...
sonatica | 12 Mart, 2008 19:01
Ponekad mi se čini da je najlakše otići...zaboraviti sve, zaključati riznicu sećanja, završiti sve..i vinuti se put nebeskih visina.
Osećam se tako poslednjih dana.
Ne vidim smisao sunčanog jutra, ni plavetnilo dana, ni noć obasjanu zvezdama.
Moja sreća je izgubljena onoga dana kada sam se nje, dobrovoljno odrekla, iz moralnih razloga, iz razloga što nisam ona koja krade deci tatu.
Više je nisam pronašla, mada sam tragala za njom.
Gubim nadu da ću je ikada više i naći.
Uspeh na poslu, omiljenost kod prijatelja, solidna porodica, novac...ne mogu da zamene dodire ljubavi.
A šta je život bez ljubavi? Ništa. Obična praznina.
Tabula rasa.
I oni koji bi svašta dali da su na mom mestu, izbegavaju..znaju da se iza svega krije tuga.
Tuga koja se vidi, i ne može da se sakrije, koja se oseća u svakoj mojoj izgovorenoj reči, u mom pogledu.
Tuga velika kao nebesko prostranstvo, kojem težim, jer do zvezda stižem preko trnja...tuga...
Posted in tuga . Dodaj komentar: (6). Trekbekovi:(0). Permalink