ŠESTA PRIČA O ROZALINDI
sonatica | 13 April, 2008 17:36
Umornim koracima došetali smo do mog stana.
" Dobro je što imam svoj stan „ pomislila sam u sebi, jer ne verujem da bi moja porodica bila oduševljena kada bih tamo dovela svoju ljubav, moju lutalicu i romantičara i luzera."
- Malecka, lep je ovaj tvoj kutak, posmatrao je moju garsonjeru u potkrovlju, nameštenu potpuno po mom ukusu.
- Ljubavi, ovde ima mesta i za tebe, dodala sam iz male kuhinjice u kojoj sam kuvala kafu.
Posle kafe, moja ljubav, moj najdraži advokat, romantik i luzer, otišao je da se istušira.
Namestila sam krevet, i posle njega i ja sam se istuširala.
Tog jutra smo dugo, predugo vodili ljubav. Najlepše, najnežnije, najstrasnije.
Javila sam mojima na poslu da sam se prehladila i da me neće biti par dana.
Zaspali smo zagrljeni, opušteni i srećni.
Tek smo tog kasnog popodneva pravili planove, šta i kako dalje.
Odlučili smo da oboje spremimo papire i da ozakonimo našu dugogodišnju vezu.
Takođe smo odlučili da on ode na lečenje od alkoholizma i da zatim – kad se sredi nađemo poslovni prostor u kome bi mogao da radi kao advokat.
Učinilo nam se da je život lak. Da je život jedno čudo, i da je svim našim problemima bio kraj.
Ali, život je surov. Ne dozvoljava ti da budeš srećan.
Rene, naš prijatelj iz one pustinje od kafane, rekao nam je posle par dana da je dolazila njegova bivša žena da ga traži. I dodao je da je bila uplakana.
Nešto se dešavalo u njegovom bivšom domu.
" Rozalinda, moja Rozalinda, pričala sam sama sa sobom...tebi je bre sudbina da patiš. Eh živote, zašto mi to radiš? "
- Idem i ja sa tobom, rekla sam mom čarobnjaku, neću da ideš sam.
- Malecka moja, ti si pravo zlato...šaputao je dok me je grlio i mrsio moju nemirnu kosu...
Nastaviće se -
Posted in priče . Dodaj komentar: (6). Trekbekovi:(0). Permalink