ROZALINDA – Dani smeha, dani suza
sonatica | 26 April, 2008 23:15
Tog jutra sam ustala oko pola osam, da bih na vreme otišla u bolnicu.
Srećom, nisam imala obaveza u redakciji.
M se već spakovao kada sam ušla u njegovu sobu. Posle glavne vizite dobio je otpusnu listu i recepte za neke lekove.
Srećni što smo ponovo zajedno, dugo smo se ljubili u našem autu. Osam meseci je osam meseci.
- Ljubavi, ubrzo ćeš ti odmarati devet meseci- šaputao mi je dok mi je mrsio kosu.
- Da milo moje, odmaraću, ti ćeš me paziti... - I maziću te, i zvaću te Đole :) smejao se zadovoljno.
Posle ručka smo otišli u onu pustu pustinju od kafane. Staro društvo je bilo na okupu. Umorni pijanista,pijani funkcioner sada propale stranke, i naša debeljuca, konobar Rene.
Naravno, slavili smo, ovog puta M je pio sok od borovnice, a i ja sam pila ice tea. Nisam želela ni ja da pijem.
Smešili su nam se bolji dani. Tako smo mislili.
Sutradan smo već gledali poslovni prostor za kancelariju. M je zakazao sastanak u Advokatskoj komori, kako bi obnovio dozvolu za rad.
Uplovili smo u mirne vode, ne sluteći da će ubrzo stići do nas oluja.
M je počeo da radi, radila sam i ja.
Nakon dva i po meseca saznala sam da sam trudna. Našoj sreći nije bilo kraja. Više sam odmarala i samim tim više vremena provodila u kući.
Telefon je jednog popodneva zazvonio i sa druge strane čula sam majčin glas.
- Dođi kući, malopre je umro tata – izgovorila je ledenim glasom.
Zabolela me je glava, i uzela sam mobilni da zovem M. Nisam mogla suzu da pustim, sledila sam se.
Moj tata, čovek koga sam volela najviše na svetu celom. Više ga nikada neću videti. Kako surovo zvuče te negacije – nikada neću...
Presvukla sam se i tada je došao M.Čvrsto me je zagrlio.
- Plači malena moja, biće ti lakše. Tu sam ljubavi moja, uz tebe sam.
Suze su same potekle. Plakala sam i tresla se u isto vreme. Nisam smela da uzimam ništa od lekova za smirenje.
U domu u kojem sam provela detinjstvo, sačekali su me deda koji je imao tup pogled. Otac mog tate, tate koga više nemam.
Tetka, mamina sestra koja je zvanično obaveštavala ono malo rodbine sa kojima nisu bili u svađi.
Majka. Žena koju nisam zvala mama, bila je obučena u neki plavi komplet.
- Zar nemaš ništa crno? – morala sam da pitam.
- Zvala sam te i sada ćuti, volela si ga više nego mene, šta te briga da li ću ja nositi crninu ili ne.
Tatu je već pogrebna služba odnela. Nisam stigla da se pozdravim sa njim.
Preživljavala sam možda jedan od najtežih trenutaka u životu.
M je sedeo u autu, i čekao me.
Nije želeo da se svađa sa majkom, niti da se prave scene kad im vreme nije.
Ona je mislila drugačije.
- Što si se ugojila, da ne nosiš možda dete onog alkoholičara? – posmatrala me je.
- Ćutim, neću sada da se svađam. Reci mi kada je opelo, kada je sahrana, i koliko novca ti treba.
- Ništa mi od vas gubitnika ne treba. Okrenula sam se i izašla.
Nisam mogla da verujem. Ni tatu nije volela. Da li je ona nekada nekoga volela, ili je oduvek volela samo sebe?
Razmišljala sam o tome dok smo se vraćali kući. M je obavestio sve naše prijatelje i te večeri smo sedeli kod nas dugo.
Prijatelji i moj suprug su me tešili. Ipak nisam bila sama na ovom svetu.
- Nastaviće se -
Posted in priče . Dodaj komentar: (7). Trekbekovi:(0). Permalink